Другите за Митрополитот

Архиепископу Јовану Охридском

Родитељи Аргир и Галина,

Нису знали да имају таквог сина.

Као Зоран он се родио,

Као Јован се замонашио.

Због Цркве је у затвору био,

И много је тамо пропатио.

Он је једна од најлепших слика,

Православних наших исповедника.

Ој, Јоване, наше горе лист,

Пред Господом Ви сте много чист.

Вера Ваша, а и много воље,

Да л' код неког има ишта боље?

Породица Ваша то је Црква цела,

То су показала сва Ваша дела.

Због јединства Њеног у затвору сте били,

Ал' се нисте тамо понизили.

Због Христа сте страдали свој век,

Ал' ћете од Њега и добити лек.

Неће Господ никог да остави,

Сваког ко Га воли Он ће да избави.

Сви Јовани Свети личе на Христа,

А и Вас, Блажењејши, чека судба иста.

Сви ми који Вас искрено волимо,

Господу свагда за Вас се молимо.

Све нас, који Вас волимо ми,

Благословом Архипастирским благословите Ви.

Првослав Манојловић (Трећи дан Божића 2022. г.)

Епископ зворничко-тузлански Фотије: Живи мученик

ЖИВИ МУЧЕНИК

Ми смо навикли

само о мртвима певати,

чувајући се сујете,

ал’ понекад се мора

и живима стих

изрећи,

који ће стога,

као суза из ока

потећи

О нашем блажњејшем

Јовану би да певамо,

Охридском и Скопском,

који десет година у

Идризову проведе,

јединство Цркве

сведочећи

У наше време

такво шта да постоји?

Да, да, ко хоће

живог мученика

данас да види -

Битољ, манастир

Светог Златоуста,

слободно иди

И тамо ћеш

мученика срести,

блажењејшег Јована,

благога лика,

древних мученика

слика,

а он, гле чуда,

за богословље пострада,

да је за шта земаљско,

ни по јада

Његова кривица,

на челу исписана,

за саборност пострада,

да, јединство, јер је

Црква једно тело

Живога Бога

- Оваплоћенога

Утешимо се браћо

подвигом живог

мученика,

блажењејшег Јована,

да Бог и нама

да дана,

да меру страдања

његовог достигнемо

Извор: Епархија зворничко-тузланска

(На)ум

Од Требиња до Охрида стиже се релативно брзо, од јутра до касног поподнева, а притом се пролази кроз четири међународно признате државе. На том недугом путовању крајолици су брзо урезују у памћење, смјењују се готово истовјетне долине и планине, а лица која срећемо успут наликују, као и природа, веома једни другима – очврслих црта и неких широких, уморних, страсних и помало уплашених очију, горопадна и мирољубива у исти мах.

Тога дана, о којем бих желио да вам причам, с пријатељима сам, правећи успут неколико пауза, стигао у Охрид око пола седам. Јавили смо се нашем домаћину, архиепископу Јовану, који живи у планини Пелистер, у новооснованом манастиру Светог Јована Златоустог. Архиепископ нам је у телефонском разговору рекао да имамо још сатак вожње до манастира. У Охриду смо се задржали кратко, тек толико да бисмо предахнули од пута и попили кафу на пристаништу. Иако је већ падао мрак, назирали су се обриси града, вјешто утиснутог у природу и брежуљке над језером. Неки сиромах, кад је видио наше таблице на ауту, затражио је од нас милостињу. Упитао нас је како је код нас, у Босни и Херцеговини, додавши да је код њих биједа и да омладина одреда одлази у Њемачку. Из Охрида смо наставили ка планини Пелистер, а у девет увече већ смо вечерали у пријатној атмосфери манастира Светог Јована Златоустог, који је био уређен без иједне трунке кича и сувишног. Какав манастир, лијеп и скроман, такав и наш домаћин, и тихе, господствене, и љубазне монахиње. Ујутро, послије јутрења у 7, обишли смо с владиком Јованом манастир. Том приликом нам је испричао како је све почело, како су се ту обрели он и сестринство манастира као прогнаници те докле су стигли са изградњом и какве жеље и планове имају за будућност.

Недуго потом спустили смо се до куће владичиних родитеља. Отац му је умро док је он био у затвору, а мајка је још увијек била жива, иако поприлично нарушеног здравља, а боравила је с владиком и сестрама у новом манастиру. Кућа владичиних родитеља била је прво њихово склониште, у којем су уточиште пронашли кад су их избацили из Епархије у Битоли, гдје је раније столовао млади и одважни епископ Јован, мој друг с факултета, који је, прије теологије у Београду, завршио Грађевински факултет у Скопљу. Јован је, и док смо били студенти, био ватреног духа, искрен и пун вјере, и оно што је било сасвим јасно – Македонац до сржи. Није тврдио да је потомак Александра Великог, али никад није говорио ни да је Србин, нити је нама, својим колегама и пријатељима, дозвољавао да се шалимо на рачун Македонаца. Био је веома вриједан, паметан и самосвојан, и зато ме је донекле зачудило кад сам чуо да је на писмо којим је Српска православна црква позвала Македонску цркву на јединство са СПЦ – а тиме уједно и на свеопште јединство са свим православним црквама – одговорио позитивно. Синоћ сам га, много година након тог чина, упитао зашто је то учинио. Кроз смијех ми је одговорио да је можда на његов потез ипак имало утицаја и то што је, поред Богословског, завршио и Грађевински факултет, те је, додао је, знао да се кућа не може градити на пијеску, а у расколу је баш тако – све што зидаш пропада, као да је на пијеску или живом блату саграђено. Међутим, од његовог прихватања позива за јединство од стране СПЦ до данас збило се неописиво много тога: прогонство, муке, патње и страдање, о чему није једноставно у кратким цртама говорити, о којима заправо уопште није једноставно говорити. Прогонство, затвор, пљување, шамари на улици, клевете, и оно најгоре – осуда за издају, националну издају, јер владика Јован је у Македонији био означен као издајник вјере и нације, цркве и државе. Називан је најпогрднијим именима, расколником и богохулником. Отац му је убрзо након тога преминуо, мајка је обољела од дијабетеса, а сестра се као лав борила за опстанак у средини у којој је због владичиног потеза била стигматизована. Истовремено, сестринство манастира је малтретирано, тучено и у праскозорје 21. вијека, ради одмазде, шишано, док су цркве у којима је владика служио рушене. И баш тог јутра, у манастиру Светог Јована Златоустог, стајали смо код једне срушене цркве. Гледајући те рушевине и слушајући владику Јована, нисам могао а да се не запитам каква се то пошаст усидрила међу народима и људима на овим просторима, нагризајући изнутра сваки иоле здрав и разборит покушај суживота и узајамног дијалога?

Међутим, владици Јовану није, унаточ свему што му се догодило протеклих година, силазио осмијех с лица. У међувремену је, без обзира на све недаће које су га снашле, успио да докторира у Грчкој, а написао је и потресну књигу о свом тамничком искуству, јер је у затвору провео пет година, и то с најокорјелијим осуђеницима, а скоро двије године био је смјештен у истражном затвору, који је, како кажу, најтежи од свих. Али – поред ведрине духа и огромног искуства које је кроз поменуту муку и страдање стекао – владичино снажно и жилаво тијело ипак није било неокрзнуто болом и на њему су се могле запазити озбиљне посљедице вишегодишњег тамновања и психичких притисака. Једном ногом корачао је тешко, али никако и ничим није показивао да га то спутава у његовој мисији за јединство Цркве, за шта је – и дословно – заложио свој живот.

Али да се вратимо обиласку манастира. Сестре су нас тог јутра послужиле домаћим производима из њихове баште, међу којима је био и чери парадајз, који овдје, на благодатном југу, успијева на чак 1100 м надморске висине, усред питоме планине. Након доручка и разгледања манастира, кренули смо у Охрид. По доласку у Охрид најприје смо посјетили цркву Богородице Перивлепте, чија љепота исијава и са фотографија, а уживо изгледа уистину нестварно. Фреске у цркви тек што су биле очишћене и читава унутрашњост била је свијетла и благоухана. Након скорашње посјете Рајкс музеју у Амстердаму, ово је за мене, као православца, представљало истинско освјежење и повратак наде, у првом реду јер ме је снажно подсјетило на наш духовни стожер, пратемељ, којем се, ма колико човјек био изгубљен, увијек може вратити. Младић који се старао за цркву Богородице Перивлепте примио нас је срдачно, као своју браћу, иако је био, како сам схватио, теолог и члан Македонске православне цркве. Након цркве посјетили смо и музеј икона, што је за мене представљало искуство какво сам доживио још само једном, у Цариграду, у цркви Хора, искуство пуно топлине, једноставности и божанске хуманости.

Након музеја отишли смо у град који је подигао Свети Климент, град који стоји на гори, изнад несвакидашње бистрог Охридског језера. Киша која је непрестано ромињала управо је у том тренутку престала, а у даљини су се назирале разнобојне крошње дрвећа. У ваздуху се осјећао дах јесени обилате љепотом која је сијала као лице светитеља. Блага свјетлост испод облака над језером треперила је док смо улазили да се поклонимо чувеном Клименту Охридском, који није био епископ охридски, него је, у оно доба, био учитељ који је имао преко 3000 ђака који су га посветили и прогласили Климентом Охридским. Док нам владика Јован то прича, на великом археолошком налазишту прилази нам један фин човјек који је очигледно ту радио. Све нам је лијепо објаснио, показао нам мозаике и вјероватно најљепшу сачувану крстионицу на цијелом свијету. Помислио сам како је све то заједно нестварно и како ране нашег домаћина владике Јована полако зацјељују раскол и размирице међу народом. Тек што ми је та мисао прошла кроз главу, на излазу се, практично ниоткуда, појавио неки младић који нас је најгрубље напао инсистирајући на томе да морамо да платимо улазнице. Ту одједном настаде бурна препирка током које нам је изговорио свакојаке рђаве ријечи. Владика Јован, осјетљив на овакве ствари због свог голготског пута – такође плану и ова свађа, пуна тешких ријечи, била је, као и свака свађа – непријатна и незгодна, али за мене на извјестан начин и отрежњујућа, јер сам се поново, док је све то трајало, пратећи покрете судоника, у мислима отиснуо у историју парадоксалности народа који живе у овом дијелу Балкана. Присјетио сам се намах и Самуила, бугарског цара, који је довео и промовисао словенске учитеље на овом тлу. Не пада ваљда, помислих, ниједном Македонцу на памет да пориче то како су Кирило и Методије од Грка послани те да су њихови ученици, међу којима и Свети Климент, били наши основни учитељи, над чијим гробом се сад овај млади члан МПЦ залијеће као разјарен пијетао на Јована, помињући, а шта би друго него Македонце и Србе. Док је препирка трајала, моје мисли су и даље тумарале рубним просторима наше заједничке историје. Сјетио сам се и како је Самуило побио сву своју браћу, само је заборавио убити једнога из својега рода – оца Светог Јована Владимира, па је то учинио његов син. Муњевито сам се, док је још увијек жучна распра текла, у мислима вратио преко Елбасана до Бара, Подгорице, Требиња и Мостара, мислећи о томе како је на овим тачкама све врло слично и како све нетрпељивости наше имају најчешће заједнички коријен и именитељ, ону безимену пошаст која се угнијездила у нашим животима. Из тих мојих мисли пренуо ме је неки огроман човјек који се довезао у мерцедесу с неким Русима, очигледно богатим. Излазећи из кола, својим сапутницима је, препознавши Јована, показивао на нас који смо унаоколо стајали окамењени, као у каквом истргнутом кадру из филмова Слободана Шијана, те на некаквом исквареном руском самоувјерено објашњавао како због оваквих као што смо ми македонска нација нема напретка.

Уто је и свађа била окончана, а ми смо одатле кренули даље, у неизвјесност. Пошли смо у катедрални храм Свете Софије (Премудрости). Премудрост нам је уистину свима била потребна као лијек, али на вратима храма смо, авај, затекли катанац. Неки странци су нас, зачуђени подједнако као и ми, упитали: „Closed?”. „Closed”, узвратио сам им. Владици Јовану, који је још увијек био под утиском тек минуле свађе, није се допало то што је црква била закључана усред бијела дана те је почео да се срди. Рекао сам му да сигурно постоји неки оправдан разлог и да би било добро да кафу попијемо док неко откључа храм. Послушао ме је овај Божји човјек за кога сам као на бијелом дану видио да важе оне ријечи Светога писма – да „ревност за дом Твој једе ме”. Попили смо кафу у оближњој кафаници и попричали мало. Објашњавао сам владици Јовану и осталим пријатељима из наше дружине како је тако свугдје, те да и код нас, у Србији и Босни и Херцеговини, има тога, а све то не бих ли барем мало ублажио владичину жалост и тугу због тога што је црква била затворена. Радници и гости у кафани поред цркве према нама су се опходили пријатељски и срдачно. Покушавао сам с њима да разговарам на македонском а они са мном на српском. Учинило ми се да нас не би тако нико у цијелом српском народу дочекао. Боже, мислио сам, како је ово диван народ, а какви су нас јади све заједно снашли. У тај мах неко нас је обавијестио да је црква коначно отворена. Испоставило се да је црквењак ишао да купи ужину. Под утиском претходног немилог догађаја питао сам се како ли ћемо проћи у тој цркви. Базилика је била велелепна, из 12. вијека, а около ње све је било лијепо уређено. Црквењак нас је љубазно дочекао, није помињао улазнице и чинио се врло уљудан. На крају обиласка попели смо се и на галерију с које смо могли, ту пред западним вратима, видјети прастари амфитеатар. Врло јасно сам могао да замислим призор са сиједим главама које су некоћ у том амфитеатру расправљале о важним стварима. Да ли би, којим случајем, они умјели да пруже одговор на питање које ме је у стопу пратило тога дана. И док су свуда око мене шкљоцали фото-апарати у намјери да овјековјече опустјели амфитеатар, ја сам, за успомену, одатле понио тај замишљени призор, водећи успут нечујни дијалог с његовим актерима.

Убрзо смо кренули даље старим градом Охридом. У једном тренутку пред нама је искрсао свештеник у мантији. Први тога јутра. Шта ли ће сада бити, запитах се с извјесном зебњом. Видим да је ријеч о проти, искусном као што су и све наше проте које су у свом вишедеценијском службовању прошле сито и решето. Потпуно неочекивано, прота се с осмијехом обрати архиепископу. „Ми се познајемо, бре”, узврати му владика Јован, те се прота опусти па нам исприча како тај дан има много обавеза. „Имамо много туриста. Ево, сад треба да вјенчам неке из Србије. Долазе из Ниша, из Београда, из Новога Сада, из свих крајева. Лијепе су ове наше цркве, па воле људи”, рече нам. Све вријеме сам мислио о томе да већина српског и македонског народа заправо и не зна да смо ми у расколу. Док је прота говорио, око нас су стражариле старе складне и допадљиве куће, некада давно с пажњом и бригом подигнуте. Непогрешиво сам осјећао да свему томе припадам, као када се нађете крај дједове куће, ма у каквом стању да је, па осјетите топлину његовог крила и топли дах онога који вас воли и говори вам лијепе и утјешне ствари, трудећи се да вас заштити од сваког зла и невоље. А, с друге стране, и даље се наметао утисак да нешто непрестано изједа здраво ткиво у људима с ових простора, како год се ти људи звали и под којом год заставом били, али нисам умио да кажем каква је то неман и како јој се супротставити. Послије тог сусрета наставили смо ка пристаништу, гдје смо се опет сусрели с Ћирилом и Методијем, Климентом и Наумом, јер овдје сваки пут ка њима води. Њихове статуе су биле извајане у великим форматима. Чинило ми се да је вајар добро урадио свој посао.

Одатле смо се запутили ка Светом Науму, који је био удаљен 30 км, а налазио се на обали језера. Окруживала га је несвакидашње лијепа природа – с лијева је била разнобојна и прозрачна шума, а с десна плаво, заталасано језеро. Наум је, кажу, био монашки тип, за разлику од Климента, учитеља. Нигдје, веле, народ тако не хрли као код испосника и монаха. Када сам видио колоне људи, сјетио сам се Острога. На капији неко узвикну – „Ено нашег владике”. Били су то неки наши људи из Црне Горе и из Херцеговине. Фини и уљудни. Поздравили смо се срдачно. У самом храму све је било скромно, али аутентично. Био је пун дјеце и омладине која се молила и замишљала жеље. Са сјетом сам призивао владику Николаја и захваљивао му за Молитве на језеру. Да, овдје их је писао и није био свјестан колико ће уцвељених душа својим ријечима утјешити. Показали су нам и пирг који је подигао Михајло Пупин, а на крају смо дошли и до гроба у којем је лежао Свети Наум. У припрати сам дуго стајао пред фреском словенских учитеља Кирила и Методија, Климента и Наума, Горазда, Саве и Ангеларија, и размишљао о парадоксу који је пратио ове просторе. Док сам тако замишљено зурио у фреску, за рукав ме је ухватио отац Мојсије, један од монаха који радосно служи уз ахиепископа Јована.  „Знаш ли причу о светом Науму и медвједу?”, упитао ме је. „Не”, одговорио сам. „Дођи да видиш фреску”, изустио је тихо, повукавши ме за собом. „Наиме“, тумачио је, „медвјед је појео краву некој сиромашној породици, а онда је Свети Наум отишао у шуму и пронашао медвједа, а потом га натјерао да тим сиромасима оре умјесто оне краве коју је појео и тако им надокнади губитак“. То што је отац Мојсије испричао било је јасно приказано на фресци. Посматрао сам нетремице призор пред собом, док су десно од фреске неки средњошколци тихо шапутали своје молитве на гробу свеца. Сама по себи прича о медвједу је била поучна и занимљива, али ја сам стајао непомично, затечен оним што ми је у том тренутку прошло мислима. Коначно сам нашао одговор на моју цјелодневну муку. Животиња национализма је оно што је сиромашној породици на Балкану „појело краву“. Није то, дакле, била само мржња и вишевјековна нетрпељивост, већ истинска неман, дивља и незасита, која је унесрећила читаве народе. И не, ту животињу не треба убити, већ је треба неодступно укротити и упрегнути да оре, а не да коље, убија и завађа. А за то ће нам, несумњиво, осим стрпљења и воље, бити изнад свега потребно да имамо и Ума и Наума!

На Божић 2019.
Епископ дизелдорфски и на цела Германија Григориј (Дуриќ)

Извор: https://vladikagrigorije.info/naum

Марко Манојловић

Сведочење јединства Цркве у савременом свету

- Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован VI о Цркви и расколу -

Сажетак: Намера писања овог текста[1] јесте да се приближи читаоцима теологија Архиепископа охридског Јована VI. Овај Архијереј подноси незамислива страдања у двадесетпрвом веку. Одстрадава за јединство Цркве. Та жртва се пројављује у слободном приступању у евхаристијско општење са свима светима. Из тог јединства се обновила древна Православна Охридска Архиепископија. Са друге стране, раскол није превазиђен у целости. Етнофилетистичке побуде одржавају раскол у животу. Епископи помесних православних цркава подржавају дело Архиепископа охридског Јована VI и у њему виде исповедништво вере. Осуђују бунтовничко понашање самопрозване Македонске Православне Цркве. Позивају их на покајање и на јединство. Трудили  смо се да путем сакупљања разних предавања Архиепископа охридског Јована на тему Црква и раскол, и коришћењем савремених теолога будемо што објективнији при доношењу закључака поводом личности, теологије и дела Архиепископа охридског и црквеног живота у Републици Македонији. Стога су теме историјског и богословског карактера.

Чланак сачињавају три целине:

1. Сведочанство Архиепископа охридског Јована VI о Цркви;

2. Кратак историјски осврт  раскола у Македонији са црквеним тумачењем;

3. Сведочанство Цркве о Архиепископу Јовану.

Кључне речи:  Црква, раскол, Архиепископ, етнофилетизам, саборност, евхаристија, противречност, супротстављеност.

Пролог

Православна Црква је утемељена крвљу мученика – сведока Христовог васкрсења, почевши од Апостола па све до мученика наших савременика. „По свој земљи је изишао глас њихов, и до крајева васељене речи њихове“[2] о победи Живота над смрћу. Ову вест су ширили, делили другим људима својим устима и језиком, а потврђивали је својим животом Апостоли. И са радошћу је била примана и присвајана та Реч[3]. Начин на који је сведочена и преточена у живот јесте непрестано сабирање и заједничарење у Евхаристији. То је директна заповест Христова да једемо Тело његово и да пијемо Крв његову. Ово су хришћани чинили у спомен Христов. Извршавајући ову заповест постајемо Христови причасници, причасници вечног Живота и синови Бога Живога. Хришћани су себе доживљавали као Тело Христово, а једни друге као удове тог Тела и највећи страх у хришћана је увек био да се не одвоји од те заједнице, од тог Животочног Извора. Нажалост, историја бележи, још од времена Апостола, појаву многих јереси и многих „месија“. Човек се није променио ни после две хиљаде година. Данас постоји небројено мноштво, назовимо их, хришћанских заједница и учења о спасењу. Ми ћемо се задржати само на оне који праве пометњу и раздор у Телу Христовом, и стога им је дато одговарајуће име – расколници[4].

Православна Црква верује и исповеда да је очувала истиниту веру у Господа Исуса Христа до данашњих дана. Оне који кривовере и који иступају из Цркве уводећи нова учења и који кваре веру, Црква назива расколницима и јеретицима[5]. Све њих позива на покајање и помирење са Христом, са Црквом. Јер треба да се зна да расколници и јеретици устајући и нападајући Цркву устају и нападају самог Христа, правећи се тако богоборци и христоборци.

У савременом православном свету постоји и дејствује већи број раскола. Разлог њиховог деловања је разновидан. Најнеразумнији раскол јесте раскол из етнофилетистичких побуда[6]. У даљим редовима посветићемо пажњу етнофилетистичком расколу у Р. Македонији, Православној Охридској Архиепископији и Архиепископу охридском и Митрополиту скопском г.г. Јовану VI– савременом сведоку истините православне вере, коју сведочи својим животом; пре свега саборним литургијским исповедањем васкрслог Христа. 

1.Сведочанство Архиепископа Јована о Цркви

Следујући великим јерарсима, који су епископовали на просторима земаљске отаџбине Архиепископа охридског Јована, попут Светог владике Николаја охридског и жичког, и сам Архиепископ Јован говори о Цркви почињући од Символа вере. У Символу вере се говори да се верује у Свету Тројицу и у Цркву. Дакле, користећи исти глагол – верујем, исповеда се вера у Цркву која је „Једна, Света, Саборна и Апостолска“[7]. Свети Николај охридски је рекао да је Црква Христова једна, света, саборна и апостолска, и да  представља једно духовно тело чија је глава Исус Христос, са једним Светим Духом који пребива у Њој. Црква се назива једна зато што се она не ограничава нити местом, нити временом, нити народом, нити језиком[8]. По живом учењу Архиепископа охридског Јована јединство Цркве је сама суштина Цркве. Сви православни хришћани исповедају и верују да је Црква једна и поред чињенице да постоји много помесних православних Цркава и много евхаристијских заједница. Најстарије схватање Цркве јесте да је она Тело Христово. Ово је полазна тачка која нам расветљава појам јединства Цркве, тј. чињенице да је Црква једна. Једна је јер има једну главу – Господа Исуса Христа. Свако ко није заједничар Христов у Његовом Телу које је Црква, не може се назвати Црквом. Суштина Цркве је да позива и да сабира све људе. Раскол нема такву димензију. Он не обогаћује, него осиромашује. Раскол не сједињује, већ разједињује. Не приводи људе спасењу, него их гура у пропаст. У Цркви је живот вечни, у расколу је погибао вечна. Црква је истинити пут, а раскол лажни пут. У Цркви је све благодатно, а ван Цркве само чежња за рајем, али извитоперена. Могли бисмо рећи и овако: Црква је Љубав јер је Христос Љубав, а раскол је мржња јер тамо нема Христа. Црква се јавно бори за Христа, тј. за вечну заједницу са Христом, док се раскол бори против Христа. Ко се бори против Цркве, војује са Христом. То је тако зато што је Црква невеста Христова и Тело Христово. Ко устаје на невесту Христову и Тело Његово, јасно је да се не може назвати пријатељем Божијим, него непријатељем, ненавидником свега што је Божије – самог имена Божијег и самог Бога. Раскол је погубан за Цркву и њој је супротстављен. Он је директно усмерен да руши суштину Цркве[9]. Раскол је супротстављен Цркви, али не и противречан. Управо ова два термина Архиепископ Јован подробно објашњава да не би дошло до њиховог мешања или неразумевања[10].

Противречност се види у иконичној теологији. Наиме, противречност је то што  Црква јесте Царство Божије и још увек није у свој пуноћи својој. Ми живимо са том надом, исповедамо ту веру да се окупљамо на Евхаристији и да је она Царство Божије. И знамо да тиме што учествујемо на Евхаристији  учествујемо и у Царству Божијем. Али свесни смо и тога да ће коначни суд бити тек по Другом доласку Христовом. Дакле, у својој коначној форми Царство Божије још није конституисано. И то је на неки начин противречност. Јесмо  у Царству Божијем и још увек потпуно нисмо. Има  много других таквих противречности и саме те противречности долазе одатле што смо сви ми створени и стојимо насупрот нествореном Богу, Који у себи сакупља две природе и створену и нестворену[11]. Могли бисмо рећи да је сам Христос противречан јер сакупља у себи неспојиве ствари – нестворено са створеним, бесмртно са смртним у својој Личности.

Говорећи о расколу, Архиепископ охридски Јован каже да раскол не поседује овакву противречност, већ има у себи нешто друго, а то је супротстављеност[12]. Раскол разједа јединство Цркве на следећи начин. Са једне стране имамо Цркву која савршава свете Тајне, која има Евхаристију и у њој сакупља све свете Тајне, а са друге стране имамо раскол који има, да кажемо, своје „свете тајне“ које се савршавају „на исти начин“ као што их Црква савршава. Ипак, видимо да управо у тим тајнама немамо јединство. Из оваквог сагледавања ствари Архиепископ охридски Јован поставља два питања:

а) Да ли је могуће да у расколника постоје свете тајне?, и

б) Ко има свете тајне, Црква или расколници? 

Јер рећи да и једни и други имају благодатне свете тајне Духом Светим показује да нешто није у реду са нашим веровањем. Као потврду за то наводи Архиепископ охридски Јован да је немогуће и противно је Светоме Духу који сабира и обједињује, да претвара дарове и у Евхаристији раскола и у Евхаристији Цркве. На ова питања савремена теологија није дала коначну реч. Зато је корисно видети који су ставови и модели за превазилажење раскола коришћени у Цркви.

Још од најранијих дана хришћанства Цркву Христову потресају многи и разновидни расколи. Један од таквих раскола десио се у време епископовања Светог Кипријана Картагинског[13]. Зато је, из пастирских потреба, Свети Кипријан богонадахнуто и веома јасно разобличио појаву раскола, дао изузетно добро и корисно теолошко објашњење и остао запамћен у црквеној свести као један од првих теолога који је изнео опширно и пре свега еклисиолошко тумачење раскола. Његово учење је било одмах прихваћено и готово да је оно преовладало у потпуности на Истоку. Пре него што се упустимо у разматрање главних црта Кипријановог учења о Цркви и расколницима, морамо напоменути да постоји и друго учење – блаженог Августина, које је исто тако било добро прихваћено, али на Западу. Одмах ћемо скренути пажњу да ова два учења нису противречна једно другом, иако на први поглед одају такав утисак. Напротив, врло су блиска и чак доводе до истоветног закључка. Разлика је у томе што су подстакнута различитим методама. Док Кипријан користи акривију, или строгоћу, односно тачност, Августин се залаже за икономију или ублажење спровођења црквених канона. На темељима учења Кипријана и Августина се јављају и питања: да ли благодат Светога Духа делује ван Цркве и да ли има спасења ван Цркве[14]? Свети Кипријан види Цркву као благодатно подручје, у чијим границама се савршавају свете Тајне и оне су благодатне, зато што су савршене Духом Светим који обитава у тим границама Цркве. Изван тих граница Цркве, по учењу Светог Кипријана Картагинског, нема благодати за извршавање Тајни. Познато је да он није ни хтео да прими оне који су крштени ван Цркве, од расколника сматрајући да, и ако би постојала нека могућност да се неко крсти ван Цркве (јер се ипак то ради у  име Свете Тројице), онда сигурно не постоји могућност да се оно (крштење) изврши Духом Светим, јер Дух Свети није изван Цркве. Тако да, ако се прима неко из раскола, треба макар да прими Духа Светога, јер у расколу крштени није могао да прими Духа Светога. И таква еклисиологија Цркве је прихваћена од читавог Истока. У теологији Светог Кипријана Картагинског примећујемо примену акривије на расколнике.

На Западу је преовладало једно другачије учење о благодати у расколу, учење блаженог Августина, које је на први поглед сасвим супротно теологији Светог Кипријана Картагинског. Као и Кипријан, и  Августин је имао проблем са јеретицима и морао је богословски да осмисли како да се реши проблем. За разлику од учења Светог Кипријана које је еклисиолошки исправно, блажени Августин оставља простор да се Свети Дух може налазити и ван граница Цркве. Архиепископ охридски Јован каже да на неки начин то можемо прихватити, јер деловање Светог Духа не можемо сузити само на границе Цркве. Наиме, ми знамо сигурно да Свети Дух обитава у Цркви, али да ли ће он деловати ван граница Цркве, то није у нашој моћи. Ми не можемо наредити Духу Светоме да он ван Цркве не може ништа радити. И вероватно је овакво размишљање побудило блаженог Августина да остави простор и да изјави да је могуће савршавање светих Тајни ван Цркве. Ипак, напомиње да те тајне које се савршавају ван Цркве добијају валидност тек онда када се расколници врате у јединство Цркве. Могло би се рећи да су ове свете тајне извршене у расколу, свете тајне у потенцијалу. И поред тога што Свети Кипријан говори да је благодатно подручје само Црква, и да су једино тајне савршаване у Цркви валидне, а блажени Августин оставља простор онима који савршавају тајне ван Цркве да и њихове тајне могу постати валидне оног тренутка кад буду признате од читаве Цркве, ради се о сличним опцијама будући да и блажени Августин каже да  оног тренутка кад се љубав исуши, кад престане љубав потпуно,  тада се показује да су и све тајне извршене у расколу биле невалидне. И нису на спасење, него на осуду. И зато је познато оно што је говорио блажени Августин да расколници могу да имају исто Свето Писмо, да извршавају исте свете Тајне, али да ако остану у расколу, немају спасење[15].  И Свети Кипријан и блажени Августин се слажу око тога да ко остане у расколу, нема спасење. Имају различите концепције, али исти резултат. Спасења код расколника нема. Они који упорно остају изван Цркве, за њих нема спасења.

Тумачећи ова два става Архиепископ охридски Јован разјашњава учење о благодати Светога Духа. Изводи закључак да благодат Светога Духа не одсуствује потпуно у расколима. Овај став може деловати некоме саблажњиво. Реч је о благодати у потенцијалу. Благодат, следствено горе наведеном, почива на сваком човеку било којој религији припадао. Да би неко постојао, да би био жив, мора да има неку благодат Светога Духа[16]. Јер оног тренутка када нема никакве благодати, човек и не постоји. Дакле, та минимална благодат постоји чак и код друговераца. Постоји благодат и код расколника, на сличан начин. Ако бисмо дефинисали каква је то благодат, рекли бисмо да је то благодат у потенцијалу, а не благодат за усавршавање. Могли бисмо рећи да је то благодат која се даје на кашичици, као када се мала деца која немају зубе хране кашичицом, колико да би могла да преживе. А не може се том храном и усавршити. То је исто оно што каже и Апостол Павле да кад смо били деца, јели смо млечну храну[17], а када смо одрасли, потребна нам је друга храна. Исто је то и са благодаћу. Док смо још мали и слаби и не можемо да носимо велику благодат, постоји та статична благодат, присутна и у расколима. Присутна и код свих других људи који су позвани да приступе Цркви. Али благодат у пуноћи, која нас чини децом Божијом, која нам се даје као наследницима Божијим, као народу Божијем, та благодат одсуствује од расколника. Дакле, не може се рећи да у расколима, а свакако и јересима благодат усавршавања постоји. И зато Свете Тајне које се савршавају са толико малом дозом благодати не могу да постану усавршавајуће свете Тајне. То су тајне које у потенцијалу имају шансу да се усаврше, али тек оног тренутка кад буду признате од саборне Цркве, онда када се раскол излечи и када расколници ступе у јединство са Црквом. Све ово је јако битно знати и имати тачну дозу расуђивања да не би нити осуђивали расколнике, нити били превише благи према расколницима, у тренуцима када на љуту рану треба ставити љути лек... Без јединства ниједна света Тајна нема смисла. Јер се у свим Тајнама, а нарочито у Евхаристији позива на јединство. Без јединства ми не можемо ни да савршавамо свете Тајне. Јер нејединство, уколико би се јавило у Цркви, било би супротстављење самоме Богу који је јединствен. Шта би се десило када би се јавио раздор у Светој Тројици? Онда она не би ни постојала. Света Тројица постоји као заједница три Личности. Један је Отац, који рађа Сина и који исходи Духа Светога. И тако постоји сама Света Тројица. По Њеном начину постојања постоји Црква, али и сваки однос који постоји у Цркви. Немамо ми друге перспективе за постојање, него постојати на начин на који постоји сама Света Тројица. А то значи у јединству. И зато је толико важно јединство у Цркви.

2.Кратак историјски осврт  раскола у Македонији са црквеним тумачењем[18]

После укидања охридске Архиепископије 1767. територија данашње Македоније потпала је под јурисдикцију Васељенске Патријаршије. И све до појаве егзархије 1872. године том територијом је духовно управљао цариградски Патријарх, односно епископи који су били постављани директно од Цариградске Патријаршије. Са појавом раскола познатог као формирање егзархије Бугарске 1872. појавио се раскол и у епархијама које су се налазиле на територији данашње Републике Македоније и део ставновништва се изјашњавао да припада бугарској егзархији. Тако су у једном истом граду постојала и деловала два епископа – један Васељенске патријаршије, а други егзархије. Таква ситуација је била у Битољу, Охриду, Прилепу, Скопљу, Велесу... Свуда где се становништво трећински изјашњавало за егзархију, било је дозвољено да се граде егзархијски храмови и биле су постављане и егзархијске владике. Стога је у Цариграду 1872. године сазван сабор на коме су учествовали и други источни епископи, где је овакав поступак Бугарске осуђен као етнофилетизам. То је припадање једном племену и на основу тога се гради Црква, а требало би да Црква буде под једним епископом на једној територији, и да сви народи који су на тој територији припадају само том епископу... Тако је Бугарска ширила свој утицај на људе који су живели на данашњој територији Р. Македоније. То је трајало до формирања Српске Патријаршије  1920. Године, када је Васељенска Патријаршија јурисдикцију садашње територије Р. Македоније доделила Српској Православној Цркви. У Томосу, који је издат 1922. године све епархије које су до тада припадале Васељенској Патријаршији на територији данашње Македоније, припале су Српској православној Цркви. Од 1958. до 1968. године МПЦ је јединство остваривала помињањем личности српског патријарха на литургији. Треба да се направи разлика између тадашњег функционисања црквених односа између СПЦ и самозване МПЦ и садашњих прилика. Тада је сасвим својевољно покушано да се на силу издејствује аутономност и аутокефалија. Са друге стране, Православна Охридска Архиепископија није ништа радила без благослова СПЦ, и свих православних помесних цркава. И, наравно, највећа разлика између МПЦ и  Православне Охридске Архиепископије се види по Томосу[19] који је ПОА добила од СПЦ. Никакав Томос никада није дат МПЦ од стране СПЦ, иако се спекулише са овим податком. 

Дакле, те 1967. године сасвим бунтовнички, револуционарно, без благослова мајке Цркве епископи епархија на територији садашње Р. Македоније отишли су у раскол. Та аутокефалија није била призната од мајке Цркве, нити ни од једне друге православне Цркве. И све до наших дана, такозвана и самозвана, Македонска Православна Црква није призната ни од једне помесне православне Цркве. Било је покушаја да се раскол реши, али као да је то само формално рађено, а није било услова за то. Јер сам раскол је начињен од комуниста. Њима је требало прво – да контролишу македонску дијаспору преко Цркве, и друго – да ослабе позицију СПЦ са намером да униште Цркву у Македонији. Постојали су многи сусрети, али се искрено решење није тражило од стране МПЦ. Први озбиљни сусрети почели су 1998. године уз помоћ и посредовање Цариградске Патријаршије и Грчке Православне Цркве. После неколико сусрета и приближавања ставова СПЦ и МПЦ, у мају месецу 2002. године потписан је познати Нишки споразум[20] којим су решена два питања. Прво: статус Цркве – аутономија, и друго: име Цркве – Православна Охридска Архиепископија. То је било представљено на мајском сабору у Скопљу, али под великим притиском власти синод расколничке јерархије није то прихватио. И онда је Његова Светост Патријарх Павле упутио појединачни позив: архијерејима, свештенству, монаштву и народу да приступе у литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом, где неће бити превасходно решаван проблем аутономије и аутокефалије и име Цркве, него ће се успоставити једна литургијска заједница, из које ће полако произићи и неко решење. На тај позив је одговорио Архиепископ охридски Јован, тада Митрополит велески и повардарски, са његовим свештенством, монаштвом, побожним народом. Али одмах затим уследила су изгнанства, сасвим бесправна, јер то је учинила полиција која нема право, по Уставу Републике Македоније и законима, да се меша у Црквене послове и  да спроводи Црквене одлуке. Она их је избацила напоље из Митрополије велеске. И сви они који су живели са Архиепископом Јованом, остали су на улици. Архиепископ је на имању свог оца, Аргира Вранишкоског, у Нижем Пољу у близини Битоља, подигао један манастир[21], и тамо се тренутно налази седиште Православне Охридске Архиепископије. Познате су последице оваквог чина – рушење храма који је Његово Блаженство скоро до крова подигао, паљење манастира и друга злочинства. Блажењејшиј је по шести пут утамничен. И тако тече сада црквени живот у Р.  Македонији.

Раскол у Р. Македонији, који није једини такве врсте, настао је због етнофилетизма. Расколи који се јављају из тог разлога јесу најбесмисленији расколи у историји Цркве. Јер сви остали расколи и јереси били су ради тражења истине. Чак и  Арије и остали јеретици сматрали су да су у праву онда када су стварали  јерес. Али по чему мисле да су у праву они који стварају раскол из етнофилетистичких побуда? То је заиста недостојно помињати у Цркви. Јер сам улазак у Цркву претпоставља остављање биолошког бића ван Цркве. Ако ми унесемо у Цркву све непреображене, сирове енергије какве их добијамо по биолошком рођењу, онда ни Црква није преображавајућа[22] за нас. Живот у Цркви није магијски чин, већ крстоваскрсни пут и подвижнички и благодатни догађај. Дакле, зато је било потребно, и зато је и направљено да, када се човек крштава, он се одриче свог биолошког примата. Не отказује се потпуно од својих биолошких карактеристика, јер би то било немогуће. Али кажемо од биолошког примата, јер код људи који нису у Цркви и који нису примили Духа Светога биолошке карактеристике су примарне. И зато се на крштењу вртимо ка западу и пљујемо три пута на тај биолошки начин постојања, одричући се од тог биолошког начина постојања. А шта спада у биолошки начин постојања? Поред наше конституције, физиономије и пола који нас прате од рођења, једна од биолошких карактеристика је и нација којој припадамо, место у коме се рађамо – отаџбина. Али све ово је нешто што на крштењу постаје другостепено. Ми не можемо да се одрекнемо својих родитеља, то би било бесмислено. Не можемо да се одрекнемо нације и отаџбине којој припадамо, то би било још бесмисленије. Али, да то постане другостепено, можемо учинити и то треба да учинимо у Цркви. А насупрот томе примамо један идентитет који се зове Црквени идентитет. И насупрот биолошкој мајци и биолошком оцу добијамо Цркву за мајку и Бога за Оца. И зато усиновљени у самоме Богу ми постајемо браћа и сестре без обзира одакле долазимо, без обзира која нам је отаџбина земаљска, без обзира које смо нације. Кад улазимо у Цркву, ми постајемо своји, зато што смо рођени од истог Оца, и имамо исту мајку – Цркву, и постајемо браћа и сестре једни другима. То је тај идентитет који треба да нам постане првостепен у Цркви. Насупрот оваквом схватању идентитета који је црквен, који је еклисиолошки начин постојања, постоји и квазицрквени идентитет. Он се само показује као црквен. Квазицрквени идентитет форсира биолошки начин постојања и највише нацију, и ствара простор да се роди оваква једна јерес, која је осуђена у 19. веку као етнофилетизам[23]. Зато је и осуђена та јерес, јер је бесмислена. Зато што биолошке карактеристике човека поставља на ниво еклисиолошких карактеристика човека. И то је нешто што не служи на част нама православнима што смо потпали под такво искушење. 

3.Сведочанство Цркве о Архиепископу Јовану

Данас је вест о исповедништву Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована добро позната  у православном свету, али и многим релевантним међународним организацијама које се боре за заштиту вере и права човека. Са његовим неправедним, и Христа ради, утамничењем упознате су све православне помесне цркве, разне хришћанске конфесије, припадници других религија и владине и невладине организације широм света. Сви се слажу да је Архиепископ охридски Јован осуђен због својих верских убеђења. Писма подршке стижу свакодневно са свих страна, такође и молбе упућене властима Републике Македоније за ослобађање Блажењејшег. Ми ћемо се задржати на сведочанству Цркве о Архиепископу охридском Јовану.

Године 2008. снимљен је документаран филм под насловом Савремено гоњење православне Цркве – Македонски раскол[24]. Ставови изнети у овом филму су ставови Руске Православне Цркве, за које бисмо могли рећи да су истоветни са ставовима свих помесних православних цркава. Стога ће нам овај документарни филм бити показатељ мишљења Цркве о делу Архиепископа охридског Јована. Желимо још да напоменемо да је овај филм режирао отац Данило Сисојев, са ђаконом Јуријем Максимовом, из Русије. Јереј Данило Сисојев је врло брзо по снимању филма убијен, у Цркви Светог Томе, у Москви. Тако да је ово сведочанство једног свештеномученика, јереја Данила Сисојева, о исповеднику Цркве – Архиепископу охридском Јовану.

Јереј Данило Сисојев у поменутом филму каже да ово стање у коме се налази Црква у Македонији много подсећа на комунистичко време у Совјетском Савезу, када су људи због исповедања вере могли бити затварани и изгубити посао. Наставља да већ неколико година на територији Р.  Македоније дејствују две цркве. Једна је истинита, а друга лажна. Једна је гоњена, а друга гонитељка. Гонитељка је самонаречена Македонска Православна Црква. Она се од 1967. године налази у расколу. А какве последице раскол наноси Цркви? По речима јереја Данила раскол је страшан грех и злоба и прогони који су учињени од стране расколника над православним су логична последица раскола и знак о томе да је веза са Христом код тих људи изгубљена. Свештеномученик Иларион Троицки каже да за нас не постоји хришћанство ван Цркве. Ове речи су јасне, али нажалост данас се јавља једно ново учење о расколу, које није предањско ни светоотачко. Јавља се несветоотачки однос према расколу, а самим тим и према Цркви. Говори се да и у расколу човек може да се спаси и да у расколу има светитеља. Чују се речи да раскол није тако опасан и погубан. Познате су речи Светог Игњатија Богоносца из Посланице Филаделфијцима да човек који следи онога који води у раскол, неће наследити живот вечни.

Посетивши сва богослужбена места јереј Данило Сисојев је рекао да, иако се служи у становима, осећа се једнинство и благодат Божија. И поновио је познати православни став да колико је веће гоњење, толико је већа благодат Божија[25].   

Можемо додати овде и речи ђакона Јурија Максимова, изговорене у манастиру Светог Јована Златоустог у Нижем Пољу: „Сви православни светитељи се налазе у Цркви у којој се налазите и ви, сви они су са вама, а ви са њима“[26].

Ево још неколико речи ј. Данила Сисојева изговорених о верницима Православне Охридске Архиепископије: „Охридска Архиепископија је видљиво сведочанство о Духу Светом који почива овде, то је видљиво деловање благодати Божије која се даје као одговор за сведочење Христа“[27]. Ево са чим упоређује ј. Данило Православну Охридску Архиепископију: „Ти зачуђујући подземни храмови, зачуђујућа тајна сабрања су као и у првим временима хришћанства“, и „Гоњена Црква ће дати огроман плод целом православљу зато што тамо људи трпе муке Христа ради, тамо процветава благодат и изобилна сила Господња. Такав пример хришћанске љубави и истрајности је пример за све нас“[28].

Године 2008. упокојио се у Господу Његова Светост г.г. Алексеј[29], Патријарх Русије. На опело је дошао и Блажењејшиј Архиепископ охридски Јован. Дошла је и делегација самонаречене Македонске Православне Цркве. Архиепископ Јован је учествовао у заупокојеној служби са свим осталим архијерејима других помесних Цркава, док је делегација неканонске цркве из Р. Македоније била смештена са свим осталим неправославним делегацијама. Слично се десило и са представљењем Његове Светости Патријарха српског г.г. Павла, а и са представљењем Његове Светости Патријарха бугарског г.г. Максима. Ово само говори кога у Р. Македонији, друге помесне православне Цркве виде као Цркву, и са ким опште литургијски, светотајински. Овакви догађаји, које праве неканонске владике самопрозване МПЦ , говоре нам у каквој лажи живе они који нису у Цркви. Наиме, Црква се пројављује и доказује на литургијском сабрању у јединству са свим помесним православним Црквама. Менталитет оних који нису у Цркви је такав да се они задовољавају другачијим сабрањима. Они евхаристијско сабрање замењују било каквим пријемима. Таква је нееклисиолошка свест оних који су ван Цркве.

Личност Архиепископа охридског Јована је цењена и призната свуда у православном свету, изузев у својој земаљској домовини. Ко год је од канонских поглавара других помесних православних Цркава, свештенства или монаштва и верног народа дошао у Р. Македонију, служио је и причешћивао се у Православној Охридској Архиепископији. А долазили су, како каже један архијереј који је посетио Цркву у Македонији, као на хаџилук владике, свештеници, ђакони, монаси и верни народ из Русије, Америке, Бугарске, Грчке, Србије и многих других земаља, да својој браћи пруже утеху и посведоче заједништво пре свега узимањем учешћа на заједничкој евхаристији.

Архиепископ охридски Јован је представљен народу Р. Македоније, од стране власти и неканонске цркве преко медија, као највећи зликовац, издајица своје отаџбине, шпијун, лопов, лажов, као најнепожељнија особа у својој отаџбини. То је политичка фарса која траје од 2002. године до овог часа. Истина је да Архиепископ страда као Пастир Добри[30], из љубави према сваком човеку у Македонији, желећи да се сви спасе и дођу у познање истине.

Од 1967. године, од стварања македонског раскола, па све до данашњих дана најважнија црквена личност на територији Р. Македоније је свакако личност нашег Блажењејшег Архиепископа. Са еклисиолошког аспекта можемо са правом рећи, без икакве осуде, да до Архиепископа Јована није ни могло бити веће и важније црквене личности на поменутој територији, будући да Цркве није тамо ни било три и по деценије. Да, појављивало се мноштво владика, свештенства и професора теологије, у расколу, који су говорили о јединству Цркве, али само устима. Први и једини од Архијереја у расколу, који је учинио нешто конкретно за превазилажење раскола, јесте наш највећи молитвеник пред васкралим Господом и Његов исповедник Архиепископ Јован.

Његово Блаженство се уздигао изнад свих приземних и овоземаљских размишљања која нису допуштала места црквеном размишљању.  Шта се заправо десило  2002. године, после неуспелог Нишког договора? Десило се то да је Његово Блаженство једини од архијереја у расколу дао „ћесару ћесарево, и Божије Богу“[31]. Све остале владике су дале ћесару Божије, а Богу ћесарево. Враћен је прави редослед хијерархије. Није овоземаљска власт изнад Божије. И није питање нације важније од Цркве. То нам је бар Апостол Павле објаснио да у Христу нема никаквих подела[32]. Питање Цркве је важније од питања нације, јер је у Цркви спасење, а не преко нације. У Цркви се спасавају људи (народи, нације), а не спасава се Црква нацијом. Историја нам то сама сведочи. Архиепископ охридски Јован је Божијим Промислом и милошћу смогао снаге да направи први корак, онај најтежи. Није се он одрекао своје нације и државе, као што то многи говоре. Он је тај корак из раскола у јединство са Христом учинио управо и због свог народа. Ово његово дело је доказ послушности Цркви и Христу, а никако непослушности као што то владике у расколу вешто покушавају да прикажу. Овај чин није чин самовоље ни гордости, него смирења. Смирити се и признати своју грешку је показатељ покајања, преумљења, озбиљности и зрелости за доношење исправних одлука.

Оптуживан је да је гркофил због коришћења симбола византије – орла. Истина је да се његова теологија одвојила од теологије расколника као орао кад узлети са земље. Ипак, он се није винуо у небеса да га други не виде, већ је његова теологија видљива и свима је знак о којој, или против које се говори. Теологија је живот. Његове речи нису празне. Његова теологија није остала у домену речи и на такав начин се исполитиковала. Реч се спојила са делом, обукла се у тело, оваплотила се, уцрковила се. За Архиепископом охридским Јованом, као за Добрим Пастиром[33], кренуло је његово духовно стадо. Од 2002. до 2004. године мноштво верног народа, свештенства и монаштва прешло је из смрти у живот, из раскола у Цркву. На констатацију да је српски шпијун јер је егзарх српски, Архиепископ је одговорио да егзарх може да се буде само личности, у овом случају Архиепископу пећком и Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском г.г. Павлу.

Окривљаван је и затваран, до сада већ шест пута, за разне ствари. Последње оптужбе су покренуте јер је, наводно, проневерио новац, или је хтео да управља новцем из епархије као да је његов? Ни саме судије не знају како је осуђен. Кад им одговара, онда је прво наведено у питању, а кад им више одговара, онда је друго у питању. Архиепископ и целокупно његово монаштво су остали на улици. Извређани, наклеветани и без материјалних средстава почели су од нуле. Почели су да граде кућу од темеља, тј. на најчвршћем темељу – на Христу. Народ је почео полако да увиђа о чему се ради у случају Архиепископа охридског Јована. Сада се Црква полако шири. Расте у тешким условима, али благодаћу Божијом опстојава. Почели су и политичари јавно, наравно ко има храбрости, да говоре о заточеништву Архиепископа охридског Јована као о политичком утамничењу[34]. Кад би се само разбудили и они који највише спавају – неканонске владике. Један од владика у расколу је упоредио случај Архиепископа охридског Јована са српским монахом Артемијем, рекавши да Срби смеју да сређују своје проблеме у Цркви, који су „истог типа“, а другима то не дају да ураде. Не постоји простор за упоређивање јер је монах Артемије творац једног незнатног раскола, а сасвим супротно Архиепископ охридски Јован је борац за јединство Цркве.

У најновије време у континуитету почињу монтирани судски процеси и против других Епископа, монаштва, игуманија и верног народа Православне Охридске Архиепископије. Још једном ћемо поменути да је ово већ шести пут у току протеклих десет година да је Архиепископ охридски Јован осуђен. Тренутно је отворено још једно кривично дело против њега. 

Став Српске Православне Цркве је да даљих преговора неће бити док се Архиепископ охридски Јован не ослободи из затвора. Ово није изречено брзоплето. Напротив, знајући да све „конце“ вуче самонаречена МПЦ, од ње се тражи и да престане са гоњењем канонског јерарха. Порука им је да следе пут Његовог Блаженства и да се само преко покајања лечи најтежи грех раскола на Телу Христовом – Цркви. Црква је увек отворена за свакога, али ништа на силу не предузима и не приморава, јер Господ Исус Христос није насилник, већ Спаситељ оних који се одазивају.     

Библиографија:

Брија, Ј. (1999). Речник православне теологије. Београд. Преузето 08.04.2013. са http://www.svetosavlje.org/biblioteka/recnik/Lat_index.htm.

Буловић, И. (2009). Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, Нови Сад: Беседа.

Васиљевић, М. (2010). Светост: Божанска и људска, Београд: Православни богословски факултет.

Велимировић, Н. (2001). Вера Светих, Београд: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве.

Вранишкоски, Ј. (2004). Заради идното царство, Скопје: Православна Охридска Архиепископија.

Вранишкоски, Ј. (2007). Кратка историја на Охридската Архиепископија, Охрид: Православна Охридска Архиепископија.

Грујић, Р. (1993). Охридска Архиепископија, Азбучник Српске Православне Цркве, Београд.

Димитријевић, М. (1971). Српска Преавославна Црква под бугарском окупацијом, Споменица 1920 – 1970. Београд.

Интервју = Интервју Љубчо Георгијевски Охрид. (2012). Преузето 10.04.2013. са https://www.youtube.com/watch?v=xql-zFY7_-0.

Јевтић, А. (2005). Свештени Канони Цркве, Београд: Православни богословски факултет.

Нинов, Д. (2009), Кратак осврт на историју Охридске Архиепископије – приказ савременог стања прогона Цркве у Р. Македонији. Преузето 05.04.2013. са http://www.eparhija-dalmatinska.hr/arhiva2009/0030-09-L.htm

Орос Светог и Великог синода у Константинопољу 16. Септембра 1872. године о етнофилетизму. (2007). Поповић, Р (ур.), Хришћанство у историји, Београд: Академија Српске цркве за уметност и консервацију.

Предавање = Вранишкоски, Ј. (2006). Архиепископ Јован охридски о расколу у Македонији, Преузето  01.04.2013. са https://www.youtube.com/watch?v=8OaoJsbk5oA.

Протић, Д. (2001), Црквено песништво, Београд: Православни богословски факултет.

Пузовић, П. (1997). Раскол у Српској Православној Цркви (македонско црквено питање), Београд.

Саопштење. (2005). = Саопштење Светог Архијерејског Сабора Пећке Патријаршије од 15 – 26. маја 2005. године. Преузето 11.04.2013. са http://www.poa-info.org/arhiepiskop/soopstenija/20050526.html.

Сисоев, Д. (2012). Македонски раскол – Савремено гоњење православне Црве, Преузето 01.04.2013. са  http://www.poa-info.org/.

Флоровски 1 = Флоровски, Г. (б.г.). Евхаристија и саборност. Преузето 10.04.2013. са http://www.lazarica.rs/Teologija%20danas/Evharistija%20i%20sabornost%20-%20Georgije%20Florovski.htm.

Флоровски 2 = Флоровски, Г. (б.г.). О границама Цркве. Преузето 05.04.2013. са http://www.verujem.org/teologija/florovski_o_granicama_crkve.htm.

Резиме

Од 1967. до 2002. године у Македонији постоји црквени раскол. Он је превазиђен, иако не у целости, када је тадашњи Митрополит велески и повардарски г. Јован – а садашњи Архиепископ охридски и Митрополит скопски, ступио у јединство са православном Црквом, преко Српске Православне Цркве. Године 2002. Архиепископ охридски Јован је био једини канонски архијереј на територији Македоније. Данас, Православна Охридска Архиепископија има четири архијереја, свештенике, ђаконе, неколико манастира са женским и мушким монаштвом и мноштво верног народа. Архиепископ охридски Јован је православни догматичар, литургичар, канониста, истински теолог. Православни догматичар је јер зна шта је Црква, а шта раскол. Литургичар је јер је у евхаристијском јединству са свим православним и свим светима. Канониста је јер је на канонски начин добио аутономију, за разлику од расколника који су то урадили бунтовнички и на силу. У Цркви је спасење, а у расколу нема спасења. Теолог је јер позива све људе, у Македонији, да уђу у евхаристијско јединство са целим православним светом. Архиепископ охридски Јован је чувар православља, јединства Цркве и валидни наследник свих Светих Архијереја који су епископовали на просторима данашње Македоније.

Он је исповедник вере у савременом свету.

Извесниот професор по Христијанска етика, од белградскиот Богословски факултет, отец Давид (Перовиќ), по повод теророт, којшто од страна на расколничката МПЦ и властите на Р. Македонија се спроведува врз Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г. г. Јован и врз припадниците на Православната Охридска Архиепископија, и конкретно, по повод неправедното и после политички монтирани судења, затворање на Архиепископот г. г. Јован, една од своите познати песни „Краток запис за убивањето“ му ја посветува на Архиепископот г. г. Јован.

монах Давид (Перовиќ)

Краток запис за убивањето

на Блаженејшиот Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. г. Јован

Цару на царството небесно, не презирај ја покајницата на вајните¹ ми очи:

тие Тебе Те бараат – јазикоогненообразна надеж на сиот свет –

да ги возведеш на небесата неонебесените,

и посетиш уште од постанокот нечуените ближноубијци,

додека нечујните и погазените секогаш да ги тешиш, Утешителу.

Сегдеприсутен, вдоми ги туѓевните по дар,

нив напој ги со силата на Твојот мир и самиот омили им на сите, Жизнодателу.

Сокровиште неукрадливо, со кроткоста вообличи не,

обрачи не паки² со доброта и на сите омили не, мил Духу и Боже.

Дојди и всели се во наследството Твое,

дојди и изгони ги темнините од еднаш родените од светлина,

дојди, со рачение³ повикај ја Скопска,

а Охридска и секоја миомирисна страна утврди ни ја нам денес, Благи.

Приклони не од браќата небраќа и од душите на душегубците секакви

и очисти не од секаква нечистотија.

Уште, кон избраното стадо приброј ги

Троице, Небесен Пастиру наш, Духу на нашите души.

Нека пресекне плодјето на хедонизмот,

нека ги зафати срам меѓу нас поклониците на оваа пустопасност.

Отповеќе беше насилното богување, отповеќе залудното зборување,

та затоа само нашето збегување⁴, нашето туѓо утренување

Духу на Вистината просветлувај го довека достојанието Твое

утопено во размрачен свет;

крепи го него скрушениеот, скршениот, впепелениот.

Со Твојот жезол, начелство и слава

да се порази угнетувачот, да заблагоуха страстникот,

да се стопли и удобри манитиот⁵.

Покајанието паки низведи го на наследството Твое,

да не би му додеало на добро да мисли, добро да говори, добро да дела,

со бестрасност ливанејќи⁶ го својот мал патнички (при)стан.

О Тебе Седобар, со Отецот и Синот негов крепко да се отимаме,

Црквата жива да ја соградиме, та неа за ближна да би ја имале, доблеста да ја прославиме,

образ и печат истоветен по дар врз нас бранејќи ја.

Време е праведно и страотно на злото да се разгневиме, не грешејќи.

Освен тоа и никако не грешиме, не се огрешуваме

та подоснежниот зијан⁷ наш и потирање да не би ни биле поголеми од досегашниот

и се така до

судниот век, Господи, Господи.

[1] вајан (срп.) – безволен, јадосан, тажен, нажален

[2] паки (цркв. сл.) – пак, повторно

[3] рачение (цркв.сл.) – љубов, утеха

[4] збјег (срп.) – засолнување на безбедно место

[5] манит (грч. маниа - лудост) – скоро луд, будалест

[6] ливанејќи – исполнувајќи се со пријатен мирис (ливан – миризливо дрво).

[7] изворно „зарар“, а преведено како „зијан“. Значењето на двата збора е - штета, загуба.

A Second Prayer On Behalf Of Archbishop Jovan

By Archimandrite Nektarios Serfes

Loving Archpastoral blessings and prayers for all!

Once again, My Lord and My God, I am cast into the pit of this prison.
Constrained by its surrounding walls, I nonetheless send out to the beloved flock
Thou hast entrusted to me, my loving Archpastoral blessings.
I assure them all that my prayers for them cannot be held captive within prison walls!
My daily prayers before Thee will not cease; neither shall my faith falter
nor my courage fail so long as I remember Thee, so long as I remember to praise Thee
with my lips and with my whole heart and mind and soul. I shall turn to Thee
here in my prison cell, knowing that Thou art here as Thou art surely everywhere.
So I pray to Thee that Thou wilt bless my brother hierarchs, the priests, monks, nuns,
and all those faithful who love Thee and also pray to Thee. For they in their many trials
and efforts struggle also as I struggle for the faith, every day and every hour.

Thou knowest these troubled times, how we all are challenged to keep the faith.
Thou seest our hardships and our sorrows, our triumphs and our set-backs, our joys
and our frustrations, our successes and our failings. Hear their prayers; hear my prayers,
O Lord. Comfort them in the pain they suffer on my behalf; accept from me the sacrifice
of my pain which I suffer that they may continue in freedom to worship Thee.
In Thy loving kindness and by Thy grace watch over them all and send them the comfort
that only knowledge of Thy promised eternal joy can bring. Sustain their needs, both of
body and soul— for their love is great but so also is their hunger and deprivation.

Hear me, Lord! I stand before Thee unworthy, yet my love for Thee and for my brothers
and sisters is great. Enemies surround us all at this hour: I fear the flock Thou hast
entrusted to me is on its way to slaughter. Many seek to do evil against me.
Hourly my many enemies plot together what more accusations they might raise
to bring me down. I stand humbly before Thee, my loving Lord, beseeching Thee
to purge resentment and thoughts of vengeance from my mind and heart.
I am Thy hierarch and Thy loving servant: Thou hast charged me, poor sinner
and weak mortal man though I am, to show others the way to Thee through my own
life’s example. Let me never forget that this is my duty and my purpose.

O God, let what is good and holy triumph among the people! Let true Christian love
and Thy peace continue to shine within my own poor heart and soul! Shine Thy Light
Through me so that others may see Thee here, even in the midst of hardship and adversity.
Lord, let not Thy servant’s faith be shaken by prison walls, nor allow that neighborly love
Thou didst command of Thy followers to be weakened by hostile attacks. Strengthen me
as Thou didst Thy Great Apostle Peter when he was himself in prison.
Guard my humility lest in pride I award myself a martyr’s status. Grant me a sea of tears
to accompany my unceasing prayers. Let none who love or care for me despair.

May Thy Holy Mother hold us all within her Protecting Veil.

Amen.

Please humbly remember in your prayers Archbishop Jovan and his flock in Christ our Lord.

Peace to your soul!

Humbly in Christ our Lord,
+Very Reverend Archimandrite Nektarios Serfes
President of the Decani Monastery Relief Fund,
& President of the Archbishop Jovan Fund.
Parish Priest of Sts. Constantine & Helen Greek Orthodox Church,
Boise, Idaho USA
father (at) serfes.org
https://www.serfes.org

За утамниченог Архиепископа Јована

Чуј ме Господе, чуј како ти вапијем иза зидина тамнице моје! Отеше ми Јеванђеље моје, одјејаније моје, панагију и крст мој!

Ходим посрамљен, лишен архијерејског достојанства, одузеше ми сва моја знамења!

Али не могу ми одузети љубав према Теби, молитве које изливам пред Тобом, а ни превелику љубав за Твоју Свету Цркву!

Твој сам смерни слуга, и кротко чекам, али нема више ко да ми донесе Твоје Свете Тајне! ...

Лишен сам и тог великог благослова и како само чезнем да будем удостојен Твојих Свесветих Дарова.

Нема никога да се помоли са мном, али бивам утешен благодаћу Божијом. Чујем молитве верних чеда Цркве Христове које се узносе за мене грешног и њихове молбе за моје помиловање.

Али нико не мари за њих, и све теже речи износе о мени бедном.

Моје утамничење траје из дана у дан, из сата у сат, али нисам сам! Окрепљен Твојим присуством и Твојом благодаћу прихватих вољу Твоју!

Нисам изгубио ову драгоцену и кротку љубав, и молим Ти се за све, а посебно за оне који ме гоне!

Молим Ти се за моје стадо и духовну децу, да их оснажиш у вери и љубави!

Благодаћу и миром који ми дарујеш, не самујем, већ ме светолст Твога благослова изнутра просвећује, богатећи ме неизрецивом радошћу!

Услиши ме Господе, благослови све и покривај десницом Својом! Твоја воља је радост моја!

И да буде милост великог Бога и Спаса нашег Исуса Христа са свима, а Пресвета Богородица да им буде заштитница!

Сети се и мене Господе, и помози ми да свршим дело Твоје у Винограду Твоме!

Амин!

Молитву саставио: Високопреподобни архимандрит Нектарије (Серфес), парох цркве Св. Константина и Јелене – Грчка Православна Црква и председник Удружења за помоћ манастиру Дечани – САД